Šta se krije iza nuklearne saradnje SAD i Saudijske Arabije

SAD i Saudijska Arabija su 22. jula 2026. potpisale sporazum o civilnoj nuklearnoj saradnji, zajedno sa posebnim bilateralnim sporazumom o zaštitnim merama. Koliko god bi termini „civilna saradnja“ i „zaštitne mere“ trebalo da ospokoje sve čitaoce ove vesti, sam epitet „nuklearna“ pali ozbiljan signal upozorenja za sve koji prate stanje na Bliskom Istoku, koji je i bez dodatnih pritisaka, najtrusniji region na svetu.

„Sporazum 123“ dobio je naziv po članu 123 američkog Zakona o atomskoj energiji. Bez takvog sporazuma američka vlada i američke kompanije uglavnom ne mogu da prenose značajnu nuklearnu opremu, materijal ili tehnologiju drugoj državi. On je pravna kapija za buduće komercijalne ugovore, ali sam po sebi nije ugovor o izgradnji konkretne elektrane. Njime je stvoren pravni okvir da američke kompanije Saudijskoj Arabiji prodaju reaktore, opremu, nuklearni materijal, znanje i usluge. Sporazum još nije stupio na snagu jer sledi razmatranje u Kongresu.

Najvažnija nejasnoća - obogaćivanje uranijuma.

Rojters i AP navode da sporazum Saudijskoj Arabiji ostavlja mogućnost da u budućnosti razvije domaće obogaćivanje, dok je predsednik Donald Tramp 23. jula izjavio da „neće biti obogaćivanja“. Pošto kompletan tekst sporazuma i bilateralnih zaštitnih mera još nije javno objavljen, trenutno nije moguće pouzdano utvrditi koja je od te dve interpretacije pravno tačna.

Američko Ministarstvo energetike saopštilo je da je reč o višedecenijskom partnerstvu vrednom više milijardi dolara, koje bi trebalo da američkim kompanijama obezbedi važnu ulogu u saudijskom nuklearnom programu. Ministarstvo nije objavilo detaljne odredbe o obogaćivanju, preradi potrošenog goriva, inspekcijama ili kontroli eventualnih postrojenja za nuklearno gorivo.

Prema Rojtersu, projekat bi mogao da obuhvati reaktore AP1000 američke kompanije Vestinghaus, a ukupna vrednost poslova mogla bi da dostigne desetine milijardi dolara. To još nije konačan građevinski ugovor, rokovi, lokacije i finansijska konstrukcija nisu javno potvrđeni.

Energetska nezavisnost

Saudijska proizvodnja električne energije i dalje se gotovo potpuno oslanja na prirodni gas i naftu. Nuklearne elektrane bi mogle da obezbede stabilnu struju za industriju, klimatizaciju i energetski zahtevnu desalinizaciju vode, dok bi se veća količina nafte sačuvala za izvoz. To se uklapa u saudijski plan ekonomske diversifikacije i postepenog smanjivanja domaće zavisnosti od nafte.

Rijad, međutim, ne želi da bude samo kupac reaktora i uvoznog goriva. Saudijski zvaničnici godinama govore o korišćenju domaćih nalazišta uranijuma, proizvodnji koncentrata, razvoju nuklearnog gorivnog ciklusa i eventualnom obogaćivanju uranijuma. Ministar energetike Abdulaziz bin Salman rekao je u januaru 2025. da Saudijska Arabija namerava da obogaćuje i prodaje uranijum.

Važna tehnička razlika je da se gorivo za većinu komercijalnih reaktora obično obogaćuje na približno 3 do 5 odsto uranijuma-235, dok je za oružje potreban mnogo viši nivo. Problem je u tome što centrifuge, znanje i infrastruktura jednom razvijeni za civilno obogaćivanje mogu, uz modifikacije i dovoljno vremena, biti upotrebljeni za proizvodnju materijala znatno višeg obogaćenja.

Dobar biznis i diplomatska strategija

Iako sporazum podiže nervozu u mnogim krugovima i otvara puno pitanja, jasno je da Vašington svoje interese da ga realizuje.

Na prvom mestu tu je komercijalni interes. Američke kompanije žele deo velikog budućeg tržišta reaktora, goriva, održavanja, obuke i nuklearne infrastrukture. Američka administracija otvoreno predstavlja sporazum kao posao koji treba da donese izvoz i radna mesta u SAD.

U geopolitičkom smislu, kao partneri u nuklearnom programu Saudijske Arabije mogu da se pojave i Kina, Rusija, Francuska, ili Južna Koreja. Američka procena je da je bolje da saudijski program bude zasnovan na američkoj tehnologiji i pravilima nego da Rijad izabere dobavljača nad kojim Vašington ima znatno manje uticaja.

Na kraju, ne treba zaboraviti dugoročne i strateške odnose koje Amerika gaji sa Saudijskom Arabijom. Dve zemlje sarađuju u oblasti odbrane, prodaje naoružanja, snabdevanja kritičnim mineralima i drugim.

Otvorena pitanja atomskog programa

U ovom trenutku nema jasnog odgovora na mnoga pitanja koja pokreće sporazum o civilnoj nuklearnoj saradnji dve zemlje. Nervoza je razumljiva, jer kad je region zapaljiv kao što je to slučaj sa Bliskim Istokom, onda i manji potresi nego što je razvoj nuklearnog programa jedne od najvećih regionalnih sila moraju da izazovu podozrenje. Pratioci zbivanja sigurno ne zaboravljaju da je svojevremeno i Iran bio lokalni partner Vašingtona i na taj način došao do dela nuklearnih programa. Sve se završilo tako što je poslednjih decenija atomski program Teherana za Ameriku krucijalno bezbednosno i političko pitanje, a na kraju i razlog za pokretanje rata na Bliskom Istoku.

Agencije podsećaju da su se Ujedinjeni Arapski Emirati u svom sporazumu sa SAD odrekli domaćeg obogaćivanja uranijuma i prerade potrošenog goriva. Taj pristup poznat je kao „zlatni standard“. Prema informacijama Rojtersa i AP-a, saudijski sporazum ne sadrži jednako jasno i trajno odricanje.

Jedna od mogućnosti o kojoj se izveštava jeste studija koja bi naknadno utvrdila da li je potrebno postrojenje za obogaćivanje u Saudijskoj Arabiji, potencijalno pod američkom kontrolom ili u režimu „crne kutije“, u kojem Saudijci ne bi imali pristup osetljivim tehnološkim detaljima. To nije potvrđeno objavljenim zvaničnim tekstom sporazuma.

Saudijska Arabija je krajem 2024. napustila raniji, blaži režim kontrole namenjen državama sa veoma malim količinama nuklearnog materijala i prešla na pune, sveobuhvatne zaštitne mere IAEA, Međunarodne agencije za nuklearnu energiju. To predstavlja značajno pojačanje nadzora. Međutim, prema Rojtersu i AP-u, sporazum sa SAD ne zahteva da Rijad prihvati Dodatni protokol IAEA, koji Agenciji daje šira prava na informacije, pristup lokacijama i provere mogućih neprijavljenih aktivnosti. Administracija tvrdi da bilateralni sporazum obezbeđuje visoke standarde, ali njegov sadržaj još nije objavljen.

U ranijim godinama od saudijskih zvaničnika mogla se čuti i izjava da ova zemlja ne želi atomsku bombu, ali da će je nabaviti ako je razvije Iran. Takav navod ne dokazuje da je civilni saudijski program vojni, ali povećava zabrinutost jer obogaćivanje uranijuma predstavlja jednu od najtežih tehnoloških prepreka na putu ka oružju.

Zbog toga kritičari strahuju da bi saudijski kapaciteti mogli da izazovu nervozu i pokrenu korake drugih igrača u regionu. Postavlja se pitanje šta ako osale zemlje, recimo Iran, Turska, Egipat i ostale, zatraže slična prava i infrastrukturu. To nije rasplet koji se može isključiti.

Dan posle potpisivanja, 23. jula, Tramp je izjavio da će sprovođenje nuklearnog sporazuma biti uslovljeno time da Saudijska Arabija pristupi Abrahamovim sporazumima i normalizuje odnose sa Izraelom. Reč je o nizu sporazuma koje je pokrenula Trampova administracija, a kojima zemlje u regionu pojedinačno dogovaraju ili unapređuju odnose sa Tel Avivom.

Sledeći koraci

Sporazum će biti upućen Kongresu, koji ima približno 90 dana zasedanja za razmatranje. Prema postojećoj proceduri, sporazum može stupiti na snagu ako Kongres ne usvoji rezoluciju kojom ga odbija. Ako bi Tramp stavio veto na takvu rezoluciju, za njegovo nadjačavanje bile bi potrebne dvotrećinske većine.

U svakom slučaju u narednom periodu svet će pažljivo pratiti detalje sporazuma SAD i Saudisjke Arabije, čekajući sadržaj ključnih dokumenata: teksta sporazuma 123; teksta bilateralnih zaštitnih mera, saudijskog tumačenja Trampovih uslova; odluke o dodatnom protokolu IAEA.